Црква Светог великомученика Георгија у Смедереву спада међу највеће храмове XIX века у Србији. Изведена као прва реминисценција једног српског средњевековног споменика, цркве Свете Тројице манастира Манасије, представља леп пример врхунца раног романтичарског историцизма.
Њен протомајстор био је познати македонски неимар и зограф Андреја Дамјанов из Велеса, који је по нешто измењеном плану архитекте Јана Неволе зидао цркву у периоду од 1850. до 1854. године. По свом архитектонском склопу она представља комбинацију триконхоса, развијеног уписаног крста са пет купола и тробродне базилике. Унутрашњим простором доминира наос на који се надовезују на источној страни троделни олтарски простор, певничке конхе на северној и јужној и на западној страни припрата са галеријом. Изнад галерије подигнут је барокни звоник. Фасаду цркве одликује богата пластична декорација изведена као спој српске средњевековне традиције, барока и исламског утицаја.
С обзиром да није била осликана, док је првобитан иконостас страдао за време Првог светског рата, Упрaвни одбор Црквeнe општинe Смедерево 1935. године зaкључује Уговор о живописaњу хрaмa и изрaди иконa зa иконостaс сa Aндрejом В. Бицeнком, aкaдeмским сликaрeм из Бeогрaдa.
Живопис и иконе на иконостасу представљају изузетно вредну сликарску целину, стилски изведену као компромисно решење између српске традиционалне религиозне слике, савременог богословља, руске традиције и академског стила. Из сликаног програма посебно се издвајају композиције Пренос моштију Светог Луке у Смедерево и Проповед на гори као представе са снажним историјским и верско-политичким карактером, употпуњене портретима аутентичних историјских личности.
