Др ИГНАТИЈЕ (Мидић), епископ пожаревачко-браничевски и професор догматике и етике на Богословском факултету Српске православне цркве у Београду спада у данас најистакнутије православне богослове и мислиоце млађе генерације. Његови есеји, чланци, огледи, студије, учешћа на теолошко-научним скуповима, предавања и проповеди, интервјуи у листовима, већ дуже времена привлаче посебну пажњу. Може се тврдити да је Православна Црква у њему добила једног истинског Оца и Учитеља, умног и аутентичног православног теолога чија реч и мисао имају преображавајућу моћ.

          Епископ Игнатије (крштено име Добривоје) је рођен 17. октобра 1954. г. у Кнез Селу, општина Ниш. После осмогодишње школе коју је завршио у родном месту, уписао се у Богословију Светог Саве у Београду 1969. г. и исту завршио 1974. године са одличним успехом. Студије теологије је наставио 1976. г. на Православном богословском факултету у Београду и окончао их 1980. г. Већ тада је, у току факултетских студија, показивао изузетан богословски дар, интелектуалну храброст и радозналост, критички дух, оштроумност, смисао да антиципира права и суштинска питања — све оно што је неопходно за једног доброг богослова и научника. Ни тада се није мирио са идеократским и догматским мишљењем, са “школском” и “академском” теологијом и устаљеним типом мишљења. Поред студија теологије проучавао је и философију, логику, историју, књижевност, уметност… По благослову епископа нишког Иринеја и препоруци Светог архијерејског синода, садашњи епископ браничевски, одлази 1981. г. на постдипломске и докторске студије из систематске теологије на Православном богословском факултету у Атини. Сусрет са православном теологијом и народом у Грчкој, са духовним и егзистенцијалним искуством Свете Горе, где је често одлазио за време студија, у многоме су изменили његов живот. Тамо је осетио и доживео у свој пуноћи екуменске димензије православног богословља, сву дубину, ширину и лепоту Православља. Тај нови амбијент још више је појачавао његову љубав према Христу коју је почео да развија још од када је угледао овај свет, захваљујући родитељима, посебно мајци; затим љубав према монашком животу и православном богословљу.

       У Грчкој су му учитељи на првом месту постали Свети Оци. У току свог боравка тамо даноноћно је проучавао њихова дела. Саживљавао се са њима, разговарао, постављао им питања, ишао “путевима Отаца” и удубљивао се у њихов начин мишљења и живота. Његову посебну љубав и пажњу су привлачили Свети Јован Богослов, Апостол Павле, Свети Игнатије Богоносац, чије је име узео на монашењу, Велики Кападокијски Оци, Свети Атанасије Велики, Григорије Палама и посебно Свети Максим Исповедник. Од савремених теолога посебно је проучавао дела Георгија Флоровског, епископа захумско-херцеговачког Атанасија (Јевтића), митрополита пергамског Јована (Зизиуласа) и других. Сви они данас говоре кроз њега на један изузетно леп начин. Па ипак, богословље Светог Максима и богословље митрополита Јована (Зизиуласа) на њега су оставили најдубљи траг. Сусрет и пријатељство са Јованом Зизиуласом сматра и сам за посебан Божји дар.

          Поред теологије је, на Атинском универзитету, студирао византијску књижевност и античку философију, проучавао дела савремених егзистенцијалиста (понајвише Ж. П. Сартра) и персоналиста. Привлачила га је и савремена физика, нарочито радови Ајнштајна и Хајзенберга, затим модерни римокатолички, протестантски и англикански теолози, посебно Паненберг и Торанс. Одувек је сматрао да теологија не може да игнорише друга знања и науке, и обратно. Теологија је за њега била и остала католичанско знање које има значење и важење за све. Он је разуме као свеобухватно виђење Бога, света и живота, а не као парцијално. “специјалистичко” знање, или као једну међу многим наукама.

          У току докторских студија у Грчкој, а и касније, све до сада, посебно се бавио проблемом еклисиологије, свакако у контексту тријадологије, христологије, пневматологије и есхатологије. Питање Цркве за њега није научно или академско питање, већ првенствено питање живота или смрти. Црквени начин постојања је тип људске егзистенције којим се превазилази смрт. Он зато увек и говори о Цркви и Литургији, што су за њега готово синонимни појмови. За тему своје докторске дисертације одабрао је “Тајна Цркве — Систематско-ерминевтички приступ тајни Цркве по Светом Максиму Исповеднику”, коју је успешно одбранио 1987. г. на Атинском универзитету. Тај његов рад изазвао је велику пажњу у грчким теолошким круговима. Тим поводом било је и полемика и опречних мишљења, што говори о вредности његове дисертације која, нажалост, још није преведена на наш језик.
          После докторских студија и одбрањене дисертације епископ Игњатије се враћа у отаџбину и готово одмах по повратку је 1988. г. изабран за доцента на Православном богословском факултету у Београду, прво за предмет етику, а потом, после смрти професора др Стојана Гошевића и за догматику. Замонашио се 1991. године. Исте године је рукоположен за јерођакона а затим и јеромонаха. У међувремену је, у два наврата по шест месеци, боравио у Немачкој на специјалистичким студијама из есхатолошке теологије. Свети архијерејски синод Српске православне цркве га је изабрао за представника Српске цркве у Међуправославној комисији за припрему Великог сабора. Одмах је почео да учествује на бројним домаћим и међународним научним и теолошким симпосијумима и јавним трибинама. Изабран је и за члана Редакције угледног теолошког часописа на српском језику “Теолошки погледи”. Почео је да сарађује и објављује своје радове у бројним домаћим и страним стручним чаоописима.

            Иако веома млад о. Игњатије је изабран за епископа браничевског 1994. г. на редовном заседању Архијерејског сабора Српске цркве. Његов избор за епископа био је велики и радостан догађај за нашу помесну Цркву, посебно епархију браничевску. Његовом избору за архипастира Цркве Христове обрадовале су се Цариградска Патријаршија и Грчка Црква, што су потврдили и кроз своје представнике на његовој хиротонији.

            Многи свештеници, монаси и монахиње и православни верници из Браничевске епархије говоре да се са његовим доласком “догађа нешто ново”. Осећају да је он “први” само у служењу, да им даје цело своје биће, да му је једини циљ да изграђује Цркву Божју као живу литургијску заједницу и Тело Христово. У њему виде Оца и Учитеља Цркве у пуном и правом смислу тих речи. (Епископски двор у Пожаревцу је, кажу, постао дом свих који желе да у њега уђу. У њему увек можете срести децу, било да се играју, било да слушају поуке овога епископа.

             Међу студентима епископ Игњатије је један од најомиљенијих професора чија се предавања не пропуштају. У Савету професора је поштована и уважавана личност. Он је човек бурног темперамента, некад уме и да “плане”, али, у томе нема срџбе и гнева. Његови пријатељи најбоље знају колико им је привржен и одан, колико је пространо и широко његово биће, колико уме да цени и поштује сваку људску личност. Он у њима гледа иконе Христове, а Христос је за њега све, зато толико и говори о Христу и личности. И не само то. Он сам настоји да својим ликом Христа показује. Зато многи, посебно млади људи, у његовом присуству осећају небеску радост.

            Његови радови и мисао су ослобођени сувишне “цитатологије”, непотребних речи и фраза, конфесионалног, моралистичког и психологистичког духа. Он не “интерпретира” друге, не заклања се иза ауторитета, што је у име “научности” постао манир многих теолога, посебно оних који су тек на почетку свога богословско-научног рада. Није склон научном “канибализму” и теолошком “сикретизму”. Епископ Игнатије прихвата “ризик” и храбро, јасно и уверљиво излаже своју мисао, сведочи оно што је у искуству вере доживео и сазнао, остављајући другима да процењују и оцењују само његову богословску мисао. Он много не “цитира” Оце, али се зато труди да буде на “путевима Отаца”, да мисли на светоотачки начин и живи животом Отаца. Стиче се утисак да се у томе огледа његова верност Предању Цркве и Светим Оцима. Оци су стално код њега одсутно-присутни. Попут њих он се мучи и рве са свим животним и егзистенцијалним проблемима света и живота. У нечему је сличан једном броју теолога 20. века али ни са једним идентичан. Он је аутентична личност и појава.

           Теологија је за њега “хлеб живота”. Он богословски мисли. Како мисли труди се да тако и живи. Зато му је реч актуелна, савремена и животна. Она има преображавајућу моћ и снагу. Све што је написао и изговорио, претходно је доживео. Његова теологија је његова молитва и доксологија. Са њим се човек може неслагати али му се не може неверовати. Увек се труди, и у великој мери успева, да покаже да догмати Цркве, које је “академска” и “кабинетска” теологија редуковала на “формуле” и “дефиниције”, имају животно и егзистенцијално значење и важење за савременог човека. Само Бог и он знају колико му биће чезне и вапи за богословским разговором и дијалогом. Он пати и страда, као старозаветни Јов, што је то, стицајем многих околности, код нас сведено на најмању могућу меру.

др Радован Биговић (преузето из предговора књиге “Сећање на будућност”)